Ignjat Bajloni, jedan od najuglednijih beogradskih industrijalaca, rođenjem Čeh, ubedio je Srbe da zavole pivo, piće koje je češka tradicija. Završio je kožarski zanat u Češkoj i krenuo u Ameriku, a stigao u Srbiju gde je postao deo naše istorije. Da dođe kod nas ubedio ga je zet i mlinar Anton Nemec, vlasnik mlina u Srbiji, koji mu je odgovarajući na pismo da želi preko okeana odgovorio „da nema bolje Amerike nego što je Srbija”. Živeo je na Topčiderskom brdu, koje je tada bilo periferija, i počeo da radi kao kožar. I tako je počeo da živi „svoj američki san u Srbiji”.
Preduzimljivi Ignjatov zet Anton Nemec otkupio je nedovršenu zgradu Milosava pazarca na Tobdžijskoj pijaci, odnosno Hajduk-Veljkovom vencu, završio je i predao svom zetu Ignjatu 1858. godine na korišćenje. Tako je počela da radi čuvena gostionica Bajloni sa velikom salom u prizemlju i na spratu gde su održavane zabave, koncerti i svadbeni ručkovi. Na spratu su bile i sobe za prenoćište stranaca. Ignjat je gostionicu vodio sam, njegovi sinovi Jakov i Vasa su bili konobari, a šef kuhinje snaja Marija. Gostionica je za dvadeset godina, koliko je radila, bila jedna od najpopularnijih u Beogradu. Kako mu je posao dobro išao, Ignjat je 1869. godine kupio napuštenu državnu vodenicu na Mlavi u Malom Crniću kod Požarevca. Velika vodenica sa pet kamenova i velikim padom vode nekada je bila u vlasništvu Turčina koji je bio ortak sa dvojicom Srba. Knez Miloš je otkupljivao turska imanja i njihove radnje kako bi što pre napustili Srbiju, pa tako spopade Turčina da proda svoj udeo u vodenici. Ovaj se dugo nećkao ali je na kraju od kneza dobio „ponudu koju nije mogao da odbije”, prodao je svoj deo i odselio se u Tursku. Mlin je dobio na upravljanje treći sin Anton. On je bio veoma preduzimljiv jer je na staroj vodenici postavio uređaj za sejanje belog brašna. Kvalitet brašna koji je pravio bio je tako dobar da je prodavao robu ne samo u Srbiji već i u Austriji. Dve godine kasnije kupio je parni mlin. Posao je išao odlično, pa je sazidao štalu, gostionicu, šupu i veliku kuću na sprat. Kupio je i tridesetak hektara zemlje na kojoj je imao viniograd ali je gajio goveda i svinje. Mlin je upisan kao vlasništvo kompanije „Ignjat Bajloni i sinovi” čiji su vlasnici bili Jakov, Anton i Vasa pošto je Ignjat preminuo 1875. godine. Kompanija je već 1883. godine kupila mlin u Beogradu koji je podigao knez Aleksandar Karađorđević za petnaest hiljada dukata.
Braća su bila složna i posle smrti oca ali se kao vođa nametnuo Jakov. Mala pivara na uglu današnjih ulica Skadarske i Cetinjske dospela je u finansijske probleme 1871. godine, pa je kompanija prešla u ruke Jakova Bajlonija koji joj je pozajmljivao novac koji nije mogla da vrati. Jakov je potrošio mnogo novca za modernizaciju pivare i otkup okolnih imanja radi proširenja. Trebalo je kupovati velike količine ječma i ulagati u njegovu proizvodnju, a po čitavoj Srbiji zidali su se magacini i ledenice za skladištenje piva. Jakov se zaduživao na sve strane od kompanije Braće Krsmanović koja je isporučivala ječam do Narodne banke i dvorskog kuvara Mihla. Kamate su bile visoke, a ambiciozni Jakov je ulagao sve više i više. U jednom trenutku je izgledalo da će pivara da propadne ali se pojavila, mnogi kažu u poslednjem trenutku, Francusko-srpska banka iz Pariza koja je preuzela sve dugove Male pivare, pretvorila ih u dugoročni kredit i otvorila neograničeni limit za nove investicije. Tako je Jakov pobedio.
Porodica Bajloni je kupovala imanja po raznim krajevima Beograda. Ozidali su veliku kuću na sprat u Karađorđevoj ulici do pristaništa Gospodske mehane. Jakov je bio čovek retke enregije, izdržljivosti i velike hrabrosti da uđe u najveće poslove koje je vodio čvrstom rukom ali i željom da ih unapredi u skladu sa najnovijom tehnologijom. Za člana Upravnog odbora Narodne banke izabran je 1884. godine i ostao je na tom mestu do smrti, 1902. godine. Bio je osnivač i potpredsednik Srpskog brodarskog društva, čiji je predsednik bio Dimitrije Ćirković, tast njegovog sina Ignjata koji je dobio ime po dedi. Njemu je Jakov predao 1897. godine Pivaru na upravljanje, a posle očeve smrti preuzeo je sva preduzeća da bi drugi sin, Franja, preuzeo Pivaru.
Ignjat Bajloni postao je jedan od najuglednijih srpskih industrijalaca koji su 1908. godine osnovali udruženje čiji predsednik postaje upravo on. Već 1911. godine izabran je za člana Beogradske industrijske komore čiji predsednik postaje 1914. godine . Bio je član uprave Srpskog brodarskog društva od 1905. godine, a naredne godine postaje član uprave Narodne banke Srbije, a potom i njen guverner. Posle Velikog rata Mihail zvani Mika, naslednik trećeg sina starog Ignjata koga su zvali Vasa, iako mu je pravo ime bilo Vencislav, doveo je kompaniju u veliki problem pošto je napravio gubitke u izvoznoj trgovini. Kompaniju je vodio za zajednički račun ali o poslovima nije konsultovao svoje stričeve Ignjata i Franju koji su bili na drugim dužnostima. Kako firma ne bi propala, Ignjat Bajloni je morao da ga 1926. godine izbaci iz nje tako što mu je isplaćen milionski nasledni deo. Firma Bajloni je preživela posle tog teškog udarca na reputaciju, a Ignjat je postao viceguverner, a potom i guverner Narodne banke. Na tom položaju ostao je do smrti, 1935. godine.
Tako je češka porodica Bajloni, čiji je rodonačelnik Ignjat došao u Srbiji verujući da je to za njega Amerika upravo ovde ostavrio svoj američki san. Svi naslednici starog Ignjata dali su veliki doprinos razvoju srpskog društva. Uspeh su postigli zahvaljaujući predanom radu svih članova porodice i zajedništvu koje je trajalo sedamdeset godina, a posle isplate Mike, 1926. godine, još dvadeset godina do nacionalizacije od strane komunističkih vlasti. Bez ikakve pompe i ceremonije Bajlonijevi su postali dobri Srbi koji su prihvatili sve naše običaje i veru, a sa svojom otadžbinom delili su dobro i zlo.
