Dan pošto je završena Prva konferencija nesvrstanih zemalja, 7. septembra 1961. godine, jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito zasadio je platan na Ušću na Novom Beogradu. Taj datum se smatra zvaničnim početkom rada Parka prijateljstva koji i danas podseća na taj važan istorijski događaj koji je obeležio 20. vek. Čast da zasadi prvo drvo u Parku prijateljstva imao je 3. septembra 1961. godine šef delegacije Saudijske Arabije, princ Ibrahim Soveil. Desetak minuta kasnije drvo mira zasadio je tunižanski predsednik Habib Burgiba. Narednih dana, dok je trajala Prva konferencija nesvrstanih zemalja, park su posetili i ostavili trajnu uspomenu predsednici i šefovi delegacija Iraka, Indije, Libana, Avganistana, Bolivije, Somalije, Malog, Gane, Kipra, Alžira, Kube, Cejlona, Sudana, Etiopije, Nepala, Ekvadora, Jemena, Burme, Kambodže, Indonezije, Konga i Egipta.
Sve je počelo devet meseci ranije kada je jugoslovenski predsednik Tito svoje putovanje u zemlje zapadne i severne Afrike završio nezvaničnom posetom Egiptu gde se sastao sa predsednikom Naserom i razgovarao o budućem pokretu zemalja koje se nisu nalazile u vojno-političkim blokovima koje su predvodili Sjedinjene američke države i Sovjetski savez. Već u aprilu iste godine Tito je na sastanku u Kairu predložio sazivanje Konferencije šefova država neangažovanih zemalja. Na narednom pripremnom sastanku osnivači pokreta, Naser, Nehru, Sukarno i Nkrumah prihvatili su Titov predlog da Prva konferencija bude održana u Beogradu od 1. do 6. septembra 1961. godine. Pozivnice za zemlje učesnice upućene su predsednicima dvadeset i pet zemalja. U svojstvu zvaničnih posmatrača, Konferenciji su prisustvovali predstavnici Bolivije, Brazila i Ekvadora, a rad je pratilo oko 40 oslobodilačkih antikolonijalnih i naprednih pokreta iz svih delova sveta, rukovodioci i predstavnici naroda Azije i Afrike koji su tada još uvek bili u kolonijalnom položaju.
Održavanje tako velikog međunarodnog skupa bila je čast i izazov za Beograd i odmah se počelo sa pripremama. U organizacijama socijalističkog saveza radnog naroda i pri opštinskim narodnim odborima osnovani su posebni odbori koji su vodili računa o što svečanijem i lepšem izgledu grada. U mesnim zajednicama organizovana su predavanja građanima o istoriji, kulturi i običajima zemalja čije su državne delegacije dolazile u naš grad. Ispred zgrade SIV-a postavljen je trapezasti vodoskok. Ondašnja štampa pisala je da se tih dana okupilo više hiljada građana da posmatra neobičnu igru raznobojne svetlosti i vode iz fontane. U zgradi Doma sindikata nalazio se Centar za štampu brojnih domaćih i stranih novinskih agencija. Strani novinari su bili su smešteni u stanovima u novoizgrađenim višespratnim objektima u Cvijićevoj i Ruzveltovoj ulici. Hiljade Beograđanki i Beograđana u špaliru duž ulica dočekivalo je strane delegacije. Zastave na „srebrnim“ stubovima, panoi dobrodošlice s porukom „Svi ljudi sveta hoće mir“ i cveće bili su postavljeni duž celog puta od Surčina do Savezne skupštine. Na Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića), postavljen je jedan obelisk, drugi kod Brankovog mosta, koji postoji i danas, i treći je bio predviđen u Parku prijateljstva u Novom Beogradu. Sve glavne saobraćajnice, Maršala Tita (danas Kralja Milana), Bulevara revolucije (danas Bulevar kralja Aleksandra), Trg Dimitrija Tucovića (danas Trg Slavija) i Ulica kneza Miloša bile su posebno ukrašene grbovima zemalja i njihovim zastavama. Postavljen je i veliki portal na „Mostaru“ visok 15 metara sa amblemom Konferencije nesvrstanih zemalja.
Pokret gorana Srbije predložio je da Konferencija dobije svoju istorijsku simboliku i trajno sećanje formiranjem Parka prijateljstva u Novom Beogradu. Prvo idejno rešenje parka izradio je inženjer Urbanističkog zavoda Beograda Vladeta Đorđević. Prema tom planu, Aleja mira bila je okružena raznovrsnim fontanama, a u samom centru parka planiran je veliki obelisk u čijem podnožju bi bila ispisana imena zemalja učesnica Prve konferencije nesvrstanih. Parkovska površina je tako rešena da interne staze formiraju pojedinačne parcele, u kojima bi svaka zemlja izložila svoje simbole, etnološka obeležja, kopije skulptura, specifične vrtne detalje i biljne vrste. Veličina svake parcele bi obuhvatala oko 50 do 100 kvadratnih metara, a njihov raspored bio bi takav da simulira geografsku udaljenost od Jugoslavije. Interne parcele su zamišljene kao mali „muzeji na otvorenom“, uređene prema projektu zemalja učesnica koje bi tako dale svoj doprinos uređenju Parka.
Konačno arhitektonsko-urbanističko rešenje Park prijateljstva dobio je 1965. godine kada je Grad Beograd raspisao opštejugoslovenski konkurs 1965. godine za uređenje tog prostora. Prvu nagradu osvojio je arhitekta Milan Pališaški. Parkovski prostor geometrijski je koncipiran s jasno usmerenim vizurama ka paviljonu protokola u centralnom delu i tri likovna akcenta, prvim koji predstavlja piramidu, drugim koji je tročlani element i treći koji predstavlja kuglu. Glavni motiv parka je Aleja mira sa sadnicama najviših državnika i istaknutih pojedinaca dugačka 180 metara što ujedno predstavlja broj zemalja koje su kao svoj politički prioritet imale zalaganje za mir, kroz takozvanu politiku miroljubive i aktivne koegzistencije. To konkursno rešenje nikada nije do kraja realizovano pošto je uređeno samo 9,5 hektara parkovske površine.
Zbog raspada Jugoslavije i građanskog rata Park prijateljstva nikada nije dovršen. Pola veka kasnije, 2017. godine, Grad Beograd je angažovao danskog arhitektu Jana Gela da uredi preostalih 80 hektara zelene ali neuređene površine od Brankovog mosta do hotela Jugoslavija. Tako je izgrađen prvi skejt park u Beogradu i Srbiji i sedam tematskih parkovskih zona. To su zone kretanja, prirode, zona Srbija, muzike, vode, umetnosti i nauke. Duž bulevara Nikole Tesle izgrađena je biciklistička staza, a dunavska obala dobila je ime Obala kralja Aleksandra Ujedinitelja. Rekonstruisan je Muzej savremene umetnosti, a kada u narednom periodu bude renoviran hotel Jugoslavija ta obala će posle skoro 75 godina od formiranja dobiti svoj konačni izgled.
