Kao najzgodnija mesta za podizanje prestoničkih spomenika označio je general Nikolajević: 1) Gornji grad, 2) Kalimegdan, 3) Univerzitetski parkovi, 4) Skver pred Univerzitetom, 5) Terazijsku terasu, 6) Terazijske skverove, 7) Skver pred „Politikom”, 8) Skver pred Parlamentom, 9) Skver pred Slavijom, 10) Karađorđev park, 11) rindelu kod Autokomande, 12) Zvezdu na Topčiderskom brdu, 13) prostor pred železničkom stanicom, 14) železnički park, 15) prostor između Ministarstva vojske, Vojne akademije, Ministarstva finansija i šuma – u sredini, 16) u Finansijskom parku, 17) na raskrsnici puteva pred kafanom „Mostar”, 18) u pozorišnom skveru, 19) u parku kod „Palas” hotela. General Nikolajević obrazlažući svoj predlog, navodi da je uzeo u kombinaciju sva moguća mesta u Beogradu među kojima ima i vrlo podesnih i manje ugodnih, ali da je to učinio s razloga, što u Beogradu ima vrlo malo prostora za ove namene”. Tako su pisale beogradske opštinske novine od 15. septembra 1930. godine objavljujući u rubrici „komunalna hronika” izveštaj sa druge sednice Odbora za podizanje spomenika u Beogradu.
Srbija je do Prvog svetskog rata bila veoma siromašna, agrarna zemlja, tako da ni Beograd, ma koliko bio bogatiji, nije imao dovoljno novca za podizanje spomenika. Do 1930. godine Beograd je imao samo dva monumentalna spomenika i to knezu Mihailu, italijanskog vajara Enrika Pacija koji je podignut 1882. godine, kao i Meštrovićevog Pobednika koji je postavljen na beogradskoj tvrđavi 1928. godine u čast desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, a koji je počeo da se izrađuje pre Velikog rata. Kako se Beograd, kao prestonica nove i velike kraljevine, razvijao i ekonomski rastao pojavila se potreba da se prigodnim spomenicima obeleži slavna srpska istorija. Tako je Opština Beogradska formirala Odbor za podizanje spomenika koji su vodili već pomenuti general Nikolajević i Branislav Nušić. Zahvaljujući iscrpnim izveštajima, zapisničkog karaktera, koje su objavljivale Opštinske novine možemo da saznamo kakvi su planovi tog odbora bili i kome su želeli da ih podignu. Kako su Opštinske novine pisale „Lica kojima bi se imali podići spomenici u Beogradu podelio je g. Nušić prema zaključku prve sednice u četiri grupe”.
Prvu grupu koja je predstavljala „monumentalne nacionalne spomenike” činili su spomenik kralju Petru za koji je predloženo mesto „pred novim parlamentom, pošto će budući dvor izvesno dobiti fasadu sa Aleksandrove ulice, u kom bi slučaju moglo da se dobije i izvesno proširenje na račun dvorske baše, ili Terazijska terasa”. Sledeći spomenik je bio posvećen Karađorđu. „Najpogodnije mesto za ovaj spomenik je ono mesto, na gradskom bedemu, nad samom kapijom kroz koju je Karađorđe u grad prodro. To je mesto vrlo vidno sa Kalimegdana”, govorio je Nušić. Poslednja dva spomenika iz ove grupe bila su Panteon i Pobedna kapija. Prema Nušićevim rečima Panteon bi bila monumentalna građevina koja zahteva „ugledno i veliko mesto, sa kojima Beograd oskudeva”. Zato su za izgradnju ovog spomenika predloženi Gornji grad, Cvetni trg, Slavija i Tašmajdan. Za Pobednu, odnosno Trijumfalnu kapiju predložena je lokacija „kod Zvezdare na putu koji sa Banjice vodi u Beograd, kojim je putem u dva maha došla srpska pobednička vojska, imala bi se iz gradskog kamena podići Pobedna kapija. U njene bi se svodove položilo telo neznanog junaka”.
Drugu grupu činili su spomenici većih razmera koji bi bili posvećeni Vuku Karadžiću, Petru Petroviću Njegošu, Filipu Višnjiću, vojvodi Radomiru Putniku, Janku Katiću, Vasi Čarapiću, spomenik braniocima Beograda (1914-15), spomenik Čukur česma i vojvodi Vuku. Spomenik Vuku trebalo je da bude u središnoj rondeli Univerzitetskog parka između Dositeja i Pančića, a spomenici Njegošu i Filipu Višnjiću na Terazijama. „Ova bi dva spomenika, jedan prema drugome, ukrašavali na Terazijama ona dva skvera, a fontana bi ostala u sredini između njih”. Spomenik vojvodi Putniku trebalo je da bude postavljen na raskrsnici Njegoševe i Miloša Velikog, dok je za spomenike Janku Katiću i Vasi Čarapiću bila određena aleja koja vodi u glavni ulaz Gornjeg grada. Spomenik braniocima Beograda trebalo je da bude na prostoru ispred Ratničkog doma (danas Dom Vojske), a Čukur česma na uglu Simine i Dobračine. Zanimljivo je da je planirano da bude fontana, a ne česma, pa je zato opština Beogradska pokušavala da otkup plac. Spomenik vojvodi Vuku koji se nalazi na Topličinom vencu bio je planiran na Topčiderskom novom putu.
Treću grupu spomenika činila su „obeležja” odnosno „piramide” kako ih je Nušić nazvao. To su bile „humka na Kalimegdanu” gde je izvršena predaja ključeva beogradskog grada, humka kod Markove crkve gde je pročitan hatišerif, Hadži-Tomina kuća, gde je „zaključeno primirje u velikome svetskom ratu”, mesto pogibije Urliha Celjskog u Gornjem gradu na mestu gde je bio njegov dvorac i „Viljemova klupa” na mestu koje je Nušić opisao kao „značajno mesto za buduća pokoljenja, jer je tu sedeo jedan od najsilnijih Careva, u momentu kada je počelo rušenje njegove sile”.
Četvrtu grupu „manjih spomenika ili biste“ činila su obeležja Jovanu Cvijiću, na skveru ispred njegove kuće, Stojanu Novakoviću „negde na Vračaru”, Đuri Daničiću i Lazi Lazareviću na skveru kod Politike. Biste je trebalo da dobiju i Ivo Vojnović, Stevan Sremac, Božo Knežević, Vojislav Ilić, Đura Jakšić, Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Milovan Glišić, Stevan Kaćanski, Janko Veselinović, Stevan Mokranjac i Bora Stanković. „Kada bi se današnje biste sa Kalimegdana uklonile i namestile na odgovarajuća mesta , možda bi se mogla urediti jedna Parnaska aleja koja bi sa jedne i sa druge strane bila ukrašena ovim bistama”, predlagao je Nušić.
Poslednju, petu grupu, činile su spomen ploče. Prema Nušićevom predlogu njih je trebalo postaviti na kuću gde se rodio Kralj Petar, mestu na kome je održana Svetoandrejska skupština, na kuću u kojoj je umro Dositej, na Gospodar Vučićevoj kući kao na Gospodarevom konaku (stara zgrada Ministarstva finansija), konaku Kneginje Ljubice, Ičkovoj kući, zgradi na kojoj je bila prva pošta i štamparija, na kući u kojoj je stanovao Zmaj, na kućama gde su umrli Vojislav Ilić i Đura Jakšić, na Cvijićevoj kući, na kućama Matije Bana, Stevana Todorovića, Sime Matavulja, Bore Stankovića i Stevana Kaćanskog, na stanu Đure Daničića, na Novakovićevoj i Knićaninovoj kući, kao i na mestu gde je poginuo Rusjan, na džamiji kao i na mestima gde su bile Stambol, Vidin i Sava kapija.
Nušić se u svom predlogu koji je podneo Odboru bavio i uređenjem prostora Dositejevog univerziteta i Gornjeg grada iako je sam ocenio da su „možda malo smeli”.
Spisak spomenika Branislava Nušića iz 1930. godine najbolje nam govori koliko nismo u prošlosti brinuli o svojoj nacionalnoj i kulturnoj baštini, kao i kome se skoro čitav vek kasnije nismo odužili. Zato je Nušićev popis i danas aktuelan. Kao podsećanje šta nismo uradili i opomena šta još treba da uradimo.
