Sve do 1868. godine kada je Narodna skupština usvojila Zakon o kovanju bakarnog novca u Srbiji kojim je uveden dinar kao nacionalna valuta, u beogradskim dućanima plaćalo se novcem koju je kupac imao. Kao osnovna obračunska jedinica koristio se groš ali beogradska štampa je pisala da se u dućanima koristilo još 10 zlatnih, 28 srebrnih i 5 bakarnih moneta. Malo ko je mogao da se snađe obračunavajući različite valute za isti proizvod, a još ako znamo da se roba plaćala u jednoj, a kusur vraćao u drugoj valuti ili naturi jasno je da su najbolje prolazili trgovci. U Istorijskom arhivu Beograda čuvaju se brojne pritužbe građana na ”poštenje” trgovaca. Međutim, žalbe su ostajale samo ”mrtvo slovo na papiru” jer nije postojao način da opštinske vlasti utvrde da li je neko prevaren ili ne. Najčešće je u upotrebi bio turski novac ali se njegova vrednost često menjala zbog slabe turske ekonomije. Beograđani su se polako okretali austrijskoj moneti čiji je kurs bio realniji zbog snažne austrijske privrede. U beogradskoj čaršiji postojala su dva kursa za turski novac: realni takozvani čaršijski i nerealni koji je propisala država. Po čaršijskom kursu dukat je vredeo 40-48 groša, a za austrijsku forintu dobijalo se 10-11 groša. Po državnom kursu vrednost je bila upola manja. Šarolikost novca dovela je do otvaranja menjačnica odnosno saračnica, kako su se tada zvale, na svakom koraku. Radnjice su bile male i neugledne ali su sarači dobro radili i lepo zarađivali. Najpoznatiji sarač bio je beogradski Jevrejin Davičo Hajim, lični liferant kneza Miloša. Još od 1816. godine njegova sarčnica nalazila se u Knez Mihailovoj ulici na mestu gde je danas Grčka kraljica. Hajim je bio najugledniji sarač, pa se njegov kurs smatrao najznačajnijim, pa je njegova saračnica obavljala posao Narodne banke.
Pošto je novčani haos usporavao ekonomski napredak Srbije, ministar finansija Kosta Cukić odlučio je da uvede red i tako je usvojen Zakon o kovanju bakarnog novca i rođena je naša nacionalna valuta dinar. Pet godina kasnije, 1873. godine, donet je Zakon o kovanju srebrnog novca da bi 1883. godine bila osnovana Narodna banka Srbije. Svi zakoni su usvojeni na Evropske konvencije o novcu koja je usvojena u decembru 1865. godine u Parizu a koja je bila poznata kao Latinska unija. Srbija je ovoj konvenciji pristupila 1868. godine kada je stvorila nacionalnu valutu u skladu sa pravilima konvencije. Srpski dinar se sastojao od 100 para. Naziv „dinar” vodi poreklo od najpoznatije rimske monete „denarijusa” što označava deseticu. „Dinar” se među Srbima prvi put pominje u arhivskim dokumentima s kraja 1214. godine, u vreme Stefana Prvovenčanog. Od tog vremena, pa sve do pada srpske despotovine 1459. godine,u rasponu od 230 godina, novac je kovalo više od 20 srpskih vladara, 15 župana i velikaša i desetak gradova, a iskovano je oko 350-400 vrsta novca. Zanimljivo je da je “para” turcizam jer na turskom jeziku ovaj termin znači novac. Smatra se da je emitovano 14.8 miliona dinara od zlata, srebra i bakra.
Odmah po uspostavljanju nacionalne valute, 1869. godine, počela je da radi Prva Srpska banka sa kapitalom od 1.4 miliona dinara poreklom iz Austrije i Mađarske. Banka je posle dve godine bankrotirala. Odmah potom pojavila se u Beogradu i bečka Linderbanke koja je osnovala Kreditni zavod. Prva veća srpska banka bila je Beogradska zadruga koja je osnovana 1882. godine. Početni kapital Zadruge bio je dvadeset miliona dinara koji je podeljen u deset hiljada akcija. Ova banka je imala ključnu ulogu u razvoju beogradske privrede a toliko je bila uspešna da je otvorila filijale u Skoplju i Solunu. Zadruga je podigla čuveni hotel Bristol, a potom i velelepnu zgradu za svoje sedište koja i danas postoji. Odmah pored na uglu današnjih ulica Karađorđeve i Milorada Ekmedžića nalazio se skromni hotel Bosna koji je veoma uticao na razvoj beogradske privrede. Tu su odsedali bosanski trgovci koji su se sastajali sa beogradskim trgovcima i izvoznicima i tako je nastala beogradska berza. U restoranu tog hotela uz muziku i rakiju vršila se robna razmena, a veoma brzo počela je trgovina vrednosnim papirima. Kada je novembra 1886. godine donet Zakon o Beogradskoj berzi ona je devet godina kasnije započela rad na prvom spratu hotela Bosna.
Otac srpskih finansija Kosta Cukić nije bio po volji kneza Miloša ne zbog znanja nego zato što nije bio ”plećat i glavat”. ”Šta ćete, gosn Cukiću, babo samo takve uzima za državne činovnike” pravdao je oca knez Mihailo koji je Cukića voleo i protežirao. Kada je Miloš, na nagovor sina, Cukiću 1859. godine ponudio da formira Vladu skromni Kosta mu je rekao da je mlad. ”Ima starijih, Gospodaru, meni su samo trideset i tri godine, nemojte”, rekao je Cukić. Miloš se okrenuo prema sinu Mihailu i rekao mu: ”Velim ja, nije vlast za tunjave”. Knez Mihailo je imao veliko poverenje u Cukića i odmah posle očeve smrti dao mu je da upravnja srpskim finansijama i državnom blagajnom. Odmah pošto je postao ministar Cukić je sebi smanjio platu govoreći da je previsoka. Cukić neće ostati zapamćen u srpskoj istoriji samo kao čovek koji je uveo dinar. Jedno vreme bio je i ministar prosvete i uredio je srpsko školstvo. Reformisao je osnovne škole, pretvorio je Licej u Veliku školu, a Društvo srpske slovesnosti u Srpsko učeno društvo. Bavio se i muzikom, pa je osnovao Prvo srpsko pevačko društvo.
Kosta Cukić bio je jedan od naobrazovanijih Srba tog vremena. Pohađao je gimnaziju u Beču, a potom je studirao i doktorirao u Hajdelbergu. Kao veliki srpski patriota vratio se u Beograd i postao profesor na Liceju a tri godine kasnije i rektor. Beogradska čaršija ga je pamtila kao ljubitelja karata jer je igrao sans i preferans. Bio je nadaleko poznat po poštenju pa su decenijama posle njegove smrti pošteni igrači karata govorili da ”igraju po Cukićevim pravilima”. Posle ubistva kneza Mihila više nije bio ministar već diplomata. Imenovan je za prvog srpskog poslanika u Austriji. Već 1879. godine umire u Beču od tuberkuloze. Mi nismo društvo koje dugo pamti. Koste Cukića u čijim delima i institucijama i danas uživamo trebalo bi da sećamo sa ponosom.
