Tehnička direkcija Opštine grada Beograda sačinila je izveštaj o stanju gradske infrastrukture, posle nacističkog bombradovanja Beograda u aprilskom ratu 1941. godine. Beograd je bio grad bez civilne vlasti, leševi su ležali danima posle bombardovanja na ulicama, a njegovi stanovnici su bili nezaštićeni i prepušteni sami sebi. Grad je ostao bez struje i vode zbog čega je desetine hiljada stanovnika napustilo prestonicu. Nije bilo nikakvih zaliha životnih namirnica, pa su već posle četiri dana opljačkane gotovo sve radnje sa hranom ali i mnoge kuće.
„U bombardovanju je porušeno 714 zgrada, teže oštećenih i delimično porušenih je 1.888 zgrada, lakše oštećeno je 6.615 zgrada, lakše oštećenih stanova je 22.831, a neoštećenih zgrada je 12.401. Ukupan broj registrovanih zgrada 19.641, a oštećenih zgrada je 9.365 što iznosi skoro 50 odsto celokupnog stambenog fonda”, piše u izveštaju. Konstatuje se da je za vreme bombardovanja „oštećena vodovodna ulična mreža na 360 mesta”. Usled oštećenja glavnog dovoda grad je prvih dana nakon bombardovanja bio bez vode, a popravka mreže trajala je od 13. aprila do 30. juna. Građanstvo se u početku snabdevalo vodom sa javnih česama koje su privremeno podignute. Usled razaranja i oštećenja kanalizacione mreže po gradu su bili podignuti javni nužnici koji su bili u upotrebi do kraja meseca maja dok radovi na opravci kanalizacione mreže nisu osposobili za upotrebu gradske kanalizacione kanale. Iz izveštaja saznajemo da je u „bombardovanju uništeno 76 tramvajskih kola i prikolica od ukupno 104 koliko je Beograd imao”. „Uništeno je 48 od ukupno 87 gradskih autobusa a oštećeno 16 kao i 59.528 metara tramvajske pruge i oko 80.000 metara električne tramvajske mreže i 15 trafo-kabina”, napisano je u izveštaju Tehničke direkcije koja je rađena za vreme nemačke okupacione vlasti.
Po naredbi nemačkog komandanta Beograda, 18. maja 1941. godine izvršen je popis beogradskog stanovništva. Broj stanovnika, kojih je na dan bombardovanja bilo oko 320 hiljada, govori o tome kakvo je razaranje pretrpeo Beograd. „Opština je smestila 1.246 porodica sa 4.279 lica po drugim stanovima. Kod rođaka i prijatelja smestilo se oko 7.000 porodica sa oko 25.000 lica. Nije se vratilo u Beograd oko 100.000 lica (civilnih i vojnih)”, piše u izveštaju o popisu. Prema ovom izveštaju vidi se da je 8.246 porodica sa oko 30.000 lica ostalo bez krova nad glavom.
Tako je izgledao Beograd koji su 12. aprila okupirali nacisti. Već sutradan doveli su zarobljene pripadnike jugoslovenske vojske da raščišćavaju ruševine. Okupatorima prioritet nije bio obnova života već ispunjavanje ciljeva Trećeg Rajha kao što su uništavanje jevrejske zajednice, eksploatacija prirodnih resursa porobljenih zemalja za ratnu privredu i obezbeđivanje mira i komunikacija za potrebe nemačke vojske. Već 16. aprila naredili su da se svi Jevreji prijave u zgradu policije na Tašmajdanu. Okupacija je beogradskim Jevrejima donela ograničenje kretanja, prinudni rad na raščišćavanju ruševina, redukcije u snabdevanju, obavezu nošenja žutih traka, zabranu korišćenja javnog prevoza, zabranu rada u javnoj službi kao i upražnjavanje profesija lekara, veterinara i apotekara, pa čak i neke bizarne zabrane kao što je korišćenje telefona i posećivanje gostiona. Završilo se ubijanjem beogradskih Jevreja zatočenih u logoru Zemun na Sajmištu na jedan od najmonstruoznijih načina u kamionu dušegupka.
Najveći problem bio je da se obezbedi hrana i ogrev za stanovnike Beograda. O tome je pisao istoričar Bojan Dimitrijević u knjizi „Srbija 1941. godine”. Nemci su 30. aprila naredili da se otvore sve prehrambene radnje i propisali cene namirinica. Direkcija za ishranu pokušavala je da obezbedi dovoljno pšeničnog i kukuruznog brašna za oko 380 pekara u Beogradu. Bilo je mnogo pritužbi da se pravi hleb „slabog kvaliteta” ali to niko nije mogao da kontroliše. Zbog nedostatka mesa uvedena su dva „bezmesna dana” i to četvrtak i petak. Glad je bila takva da su zaposleni u upravi i činovnici dobijali parcele na Adi Ciganliji da gaje povrće, a to se potom proširilo na svaku slobodnu parcelu u gradu. Recimo današnja Kalenić pijaca bila je isparcelisana na bašte. Duvana skoro da nije ni bilo što je dovelo do stvaranja „crne berze” gde se prodavao po daleko višim cenama od propisanih. Cigarete su se prodavale na komad. Sredinom maja obnovljeno je šest tramvajskih linija izuzev linije broj dva čija je kružna trasa bila najviše oštećena. Nekako u to vreme obnovljen je rad telefonske mreže, sudova kao i škola ukoliko te zgrade nije zauzela nemačka vojska. U junu je obnovljen rad bioskopa ali sa nemačkim filmovima, a bioskop Beograd bio je oduzet od nemačke vojske i radio je pod imenom „Soldaten kino” samo za nemačke vojnike. Proradio je i nemački vojnički radio iz koga je tokom čitavog rata emitovana najčuvenija pesma Drugog svetskog rata Lili Marlen. Rad je obnovilo i Narodno pozorište, čija je zgrada bila oštećena tokom bombardovanja, koje je imalo posebne predstave za nemačke oficire.
Za okupatore je obnova železničkog mosta na Savi, koji je jugoslovenska vojska minirala 11. aprila, bila od posebnog značaja zbog snabdevanja nemačkih trupa na jugu Evrope i u severnoj Africi. Nemački vojni inžinjeri pustili su ovaj most u rad 31. maja posle samo „37 dana rada”. Okupatori su, prevashodno, zbog svojih trupa, postavili dva pontonska mosta na Savi i jedan na Dunavu koji je nosio ime generala fon Vajksa. Ovi pontonski mostovi imali su „podnevnu pauzu” i razdvajali se na jednom mestu na sat vremena kako bi brodovi mogli da prolaze. Godinu dana kasnije postavljen je privremeni most koji je demontiran sa reke Tise. Vlasnici motornih vozila morali su da ih prijave nemačkoj komandi, a smeli su da ih koriste samo za poslovne, hitne i namenske svrhe. Nestašica goriva dovela je do toga da su se pojavila vozila sa pogonom na ćumur, karakteristična zbog velikih rezervoara na zadnjoj strani.
Tako je Beograd preživeo jedno od najvećih razaranja u prošlom veku i počeo svoj život pod okupacijom koji je trajao 1.287 dana, sve dok jedinice Crvene armije i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije 20. oktobra 1944. godine nisu donele slobodu.
