Krajem devetnaestog veka Beograd je imao oko šezdeset hiljada stanovnika, a prostirao se između Save i Dunava, sve do današnje Slavije na jugu. Gradom je dominirala zgrada Kapetan Mišinog zdanja, jedina trospratna zgrada u varoši, na čijem vrhu se nalazila staklena stražarnica sa koje su čuvari danonoćno posmatrali Beograd. Ako bi ugledao negde vatru stražar bi odmah upozorio požarnu četu koja se nalazila tamo gde je danas zgrada Etnografskog muzeja.
Požari su često izbijali u pekarama kako ih danas zovemo ili furundžinicama, kako su ih naši sugrađani tada nazivali, u kojima se pekao hleb koji je bio osnovna hrana Beograđana tog vremena. Furundžinice su imale velike zidane peći sa ognjištem na kome se ložilo drvo. Peći su sa prednje strane imale otvor koji je bio širok 60-80 cm i 50 cm visok, kako je propisao esnaf, kroz koji se sa dugačkim lopatama ubacivao umešen hleb, a pečen vadio. Svaka furundžinica imala je iza peći prostoriju za mešenje hleba koja se zvala mumurluk sa koritima za zamesivanje koja su se zvala naćve, a prema ulici bila je tezga koja je bila zatvorena ćepenkom. Hleb je bio okrugao i izgledao je kao velika krofna, a narod ga ja zvao somun. Tek posle Prvog svetskog rata, pod uticajem Francuske, neke pekare su počele da peku hleb u obliku vekne. Zanimljivo je da su skoro sve beogradske furundžije tog vremena bile poreklom iz Makedonije. Rano ujutro otvarao se ćepenak i na tezgi se izlagao somun. Kako su ulice bile prašnjave somun, izložen na otvorenom, bio je izložen prašini, a mušterijama je bilo dozvoljeno da ga dodiruju i biraju. Neki naši sugrađani ni danas, 120 godina kasnije, nažalost tu naviku nisu izgubili. U furundžinicama, osim somuna, pekao se samo đevrek koji se prodavao nanizan na štapu. Beogradske furundžije sa kraja 19. veka nudili su građanima i uslugu uslužnog pečenja, pa je bilo uobičajeno da komšije donose tepsije sa đuvečom i musakom, pite, prasiće, jagnjiće ili ćurke na podvarku jer se bolje peklo u furundžinicama nego u kućnim ognjištima. U vreme velikih slava nije se moglo naći mesto za uslužno pečenje u furundžinacama, pa se ova usluga zakazivala mesecima ranije. Beograđani su somun kupovali na „raboš”. Furundžija i mušterija imali su dva jednaka štapića i svaki put kada se uzme somun furundžija bi zasecao recku na oba štapića koja su bila postavljena jedan pored drugog. Na kraju svake nedelje ili meseca furundžija i mušterija bi uporedili štapiće i tada bi se plaćao dug. Tako se i danas zadržao izraz „plaćanje na recku“. Ovakvo plaćanje odgovaralo je pre svega siromašnijim porodicama, a bakalnice su davale na raboš gas, šećer i brašno. Raboš je bio zgodan kada su se deca slala u kupovinu jer sa sobom nisu nosila novac. Dinar se sastojao od sto para ali su građani kovanicu na kojoj je pisalo „20 para” zvali groš. Novčić od pet para zvao se „marjaš”. Na početku prošlog veka, 1903. godine, kada je hleb koji je koštao jedan groš poskupeo za jedan marjaš izbile su velike narodne demonstracije. Opštinska policija je revnosno kontrolisala težinu hleba jer je svaki somun morao da bude težak jedan kilogram. Za furundžije koje bi pokušale da prodaju „jeksik”, hleb koji bi bio manje težine, sledile bi teške kazne, zatvaranje radnje i izbacivanje iz esnafa.
Početkom prošlog veka proslavila se Gruberova pekara na Varoš kapiji u današnjoj Pop Lukinoj ulici. Gruber je bio Nemac koji se doselio iz Zemuna, a njegova radnja prva u Beogradu imala je osim tezgi i nekoliko mermernih stolova unutra. Gruber je pekao „buter-kifle”, zemičke, perece posute solju i kiflice. Preduzimljivi Gruber shvatio je da poslovni i bogati ljudi nemaju vremena da dolaze u pekaru, pa je imao svoju službu za dostavu. Njegovi momci, opasani istim keceljama sa reklamom pekare, raznosili su Gruberovo pecivo po kućama u velikim pletenim korpama sa belim platnom koje je pokrivalo pecivo. Ta pekara je bila posebno popularna među decom zbog kifli i drugog peciva koje je koštalo marjaš. Gruberova pekara je bila prva evropska radnja te vrste u Beogradu. Pred sam Prvi svetski rat u Igumanovoj palati na Terazijama osnovana je moderna pekara „Batalaka” koja je nudila luksuzno pecivo pečeno prema evropskim standardima koja je snabdevala čak i Dvor. Vojska je dobijala hleb „tajin”. Bio je to crn i tvrd hleb. Stanovništvo je volelo taj hleb za koji se tvrdilo da je veoma zdrav, pa su mnogi od njih od vojnika kupovali taj hleb ili su ga menjali za beli hleb.
Osim u furundžinicama ili pekarama Beograđani su se snabdevali na Velikoj pijaci koja je zauzimala prostor između Kapetan Mišinog zdanja i zatvora Glavnjača koji se nalazio na mestu gde je danas Prirodno-matematički fakultet. U donjem delu pijace prema Siminoj ulici bile su izgrađene barake u kojima se prodavalo meso i riba. Meso nije bilo kategorisano nego nabacano na gomilu na tezgi, a ribu su alasi prodavali u koritima sa vodom. Riba se kupovala jer je cena bila povoljna pošto je alasa bilo mnogo. Posebno su bile popularne zemunske piljarice koje su svakog jutra dolazile brodom iz Zemuna jer su imale pogranične dozvole. Njihova roba je bila kvalitetnija i skuplja od one koju su nudili srpski seljaci. Nudile su Beograđanima spanać, paradajz, grašak, salate, karfiol i šargarepu koji se u Srbiji nisu gajili. One su prodavale buter, a njihova roba je bila popularna u boljim kućama.
Početak dvadesetog veka bilo je vreme kada je Beograd bio grad koji je pored toga što je još uvek zadržao palanački način života bio pod snažnim uticajem Zapada. Bilo je neke draži u tome kada se uvodila električna rasveta, pa električni tramvaji, pa kada su počele da se grade višespratnice, drvena kaldrma na kojoj se nije čuo topot kopita, kada su se gradili hoteli „Rosija” ili „Moskva”. Bilo je i onih koji su novine teško prihvatali. Kao i danas kada se 120 godina kasnije gradi metro. A Beograd mora da se menja, prihvata novine kao i mi sa njim. Zato smo jedina metropola na Balkanu.
