Kako se u devetnaestom veku razvijala beogradska privreda, kako je nastajala srednja klasa, kako su se udruživali, a kako delili poslovni ortaci možda najbolje pokazuje priča o Tričku i Urošu. Tričko je bio nadimak za Iliju Mihailovića koji je kao sve mehandžije na Terazijama u prvoj polovini devetanest veka došao u Beograd iz Makedonije. U to vreme, knez Miloš je, kako bi Beograd naselio Srbima i brojčano nadjačao Turke u varoši, doseljenicima delio besplatno placeve, pa je Tričko došao do velikog imanja na današnjim Terazijama. Podigao je prizemnu zgradu koja je prema Terazijama bila bakalnica i mehana, a s dvorišne strane je izgradio stan, veliku kuhinju, podrum i magacin za držanje vina, rakije i bakaluka. U dvorištu se nalazila štala i šupa za smeštaj seljačkih i putničkih zaprega. Tričko je bio vredan i okretan, a „Tričkova rakija”, koju je pekao sam, bila je na glasu i van Beograda, a vino je lično kupovao u Vršcu i Beloj Crkvi. Ljubav koju je gajio prema svojoj ženi bila je veoma poznata ali nisu imali dece. Zato nikoga nije iznenadilo kada je kući doveo malog šegrta Uroša Jovanovića, zvanog Uroščić, koga je zatekao dok je na ulici neutešno plakao nad isupuštenim i razbijenim burencetom ulja. Otišao je kod njegovog gazde, platio razbijeno burence i odštetu zato što mu uzima šegrta i Uroša doveo kući. Uroš mu je bio kao sin, pa kad je Tričko sa ženom krenuo na hadžiluk u Jerusalim ostavio mu je da vodi čitav posao iako je bio mlad. Potom ga je oženio suprugom iz dobre abadžijske kuće, a mladom bračnom paru poklonio plac sa zgradama na uglu Skopljanske i Pašićeve ulice. Tričko i njegova supruga Uroša su gledali kao sina. Tako su ga i ženili, a planirili su da mu ostave posao posle svoje smrti.
Po povratku sa hadžiluka Tričkova supruga se teško razbolela i veoma brzo je umrla. Ona Tričku nije bila samo životna saputnica već i desna ruka u poslu. Posle nekoliko godina Tričko je u Beloj Crkvi, gde je kupovao vino, upoznao devojku koja mu je postala supruga. Kao i njena prethodnica, ona je postala Tričkova desna ruka ali je počela da se svađa sa Urošem. Kako je nova supruga bila uporna da ona vodi posao, a ne Uroš, njen suprug Tričko je morao da se odluči. Uroš nije želeo da svom dobrotvoru otežava odluku, pa je rešio da sam istupi iz radnje. Na placu koji je dobio za svadbu od Trička odlučio je da otvori mehanu i bakalnicu i da tako postane konkurencija čoveku sa kojim je do juče radio. Tričku je teško pao razlaz sa Urošem koga je voleo kao sina. Njih dvojica nikada nisu imali uređene odnose u svom ortakluku jer je Tričko smatrao da će Uroš da ga nasledi. Tričko je Urošu predložio da sam „uzme iz radnje koliko misli da je pravo što ovaj ne htede da prihvati”. Tričko sam nije hteo „da uredi njegovu zaslugu”, pa je pozvan starešina bakalskog esnafa u Beogradu Koča Panić da presudi kao arbitar. Zanimljivo je da je baš Tričko pre Koče bio na čelu tog esnafa. Koča, iz poštovanja prema svom prethodniku, odredi neveliku naknadu za Uroša. Tričko je odmah izjavio da je naknada mala i poveća je sam za tri puta i isplati Urošu petnaest hiljada dukata. Bila je to veoma lepa suma za ono vreme i Uroš je bio više nego zadovoljan. Na odlasku je poljubio ruku Tričku, a od tih para napravio je na svom imanju bakalnicu i kafanu sa malom ulicom koja je vodila u baštu. Tako je nastala „Uroševa pivnica”. Tričko je u novom braku dobio kćerku, koja se udala za Mihaila Mihailovića, koji je nasledio njegov posao i sina Iliju koji je radio kao činovnik u Ministarstvu šuma i ruda. Naslednici nisu znali da održe posao tako da je brzo radnja likvidirana, a imovina rasprodata.
Uroševa pivnica je postala veoma popularna jer je osim vina, piva i tradicionalne srpske rakije imala liker i „druga fina pića”. Uroš je odlazeći u Sremske Karlovce dok je ortački radio sa Tričkom naučio da pravi liker i druga pića za koja se u tadašnjem Beogradu malo znalo. Uroš Jovanović je bio viđen član Liberalne stranke, pa je njegova gostinska soba bila mesto gde se sastajalo rukovodstvo na čelu sa Jovanom Ristićem. Kod Jovanovića su dolazili i drugi viđeniji liberali kao što su Vladimir Jovanović, otac Slobodana Jovanovića, Jevrem Grujić ali i sam mitropolit Mihailo koji je bio viđeni liberal. Zato nije ni čudo što je Uroš kao liberal, što je značilo vatreni obrenovićevac i rusofil 1860. godine učestvovao na javnoj prodaji „Delijskog konaka” koji je bio u vlasništvu bivšeg kneza Aleksandra Karađorđevića. Iako je kupio konak, Uroš ga nije renovirao jer su mu prijatelji savetovali da to neće biti dobro za njega ako se Karađorđevići vrate na vlast. Zato ga je ustupio na besplatno korišćenje akcionarskom društvu Sloga koje je tu organizovalo obuku trgovaca iz čaršije. Kako bi proširio posao Uroš je za ortaka uzeo Jovana Panđelu, vojnog liferanta mesa. Odlazio je na sajmove za kupovinu stoke i učestvovao u zakupima kaspaske arende, ali svoj osnovni biznis – bakalnicu i kafanu nikada nije napuštao. I dalje se u Uroševoj pivnici pilo najbolje pivo i vino i jeli najbolji mezeluci. Kasnije, kada je ostario, počeo je da daje kafanu u zakup ali kako nijedan zakupac nije hteo ime da menja u ugovorima je insistirao na obavezi zakupca da zadrži kvalitet usluge i proizvoda. Bio je vlasnik vinograda na Senjaku, a na tom imanju je kasnije izgrađena kovnica novca. Imao je dva sina, Vasu i Jovana, koji nisu umeli da uspešno nastave njegov posao. Vasa je radio u Ministarstvu narodne privrede, a po penzionisanju je osnovao banku i rudnik lignita. Posao mu je prvo dobro išao, pa je kupio pet hektara vinograda na mestu današnjeg Belog dvora. Međutim, svetska ekonomska kriza dovela ga je do finansijskog kraha i sva njegova imovina prodata je na javnoj licitaciji. Vinograd na Dedinju kupio je kralj Aleksandar, a pivara i imanje na Terazijama postale su vlasništvo Penzionog fonda činovnika Narodne banke. Kasnije je srušena i na njenom mestu je izgrađena stambena zgrada.
Sve što se dešavalo sa Tričkom i Urošem pokazuje kako su vredni ljudi u našem gradu stvarali kapital ali i kako su čitave porodice u trenutku znale da izgube sve što je generacijama sticano ako njihovi nalsednici nisu bili kadri da nastave ono što su majke i očevi radili. I kako su na njihovo mesto dolazili drugi, vredni i puni energije, radeći za svoje porodice i za svoj Beograd.
