Medo Pucić, Dum Ivan Stojanović, Luka Zore, Nikša Gradi i Antun Fabris veliki su srpski književnici, političari i novinari iz Dubrovnika koji će uskoro dobiti svoje ulice u Beogradu. To je prilika da pokažemo da naš grad ne zaboravlja dubrovačke Srbe koji su dali značajan doprinos razvoju Dubrovačke republike ali su bili ponosni na svoje srpsko poreklo. O „srpstvu Dubrovnika” pisala je profesorka Filozofskog fakulteta u Nišu dr Irena Arsić u knjigama „Dubrovačko srpstvo kroz vekove” i „Srbi u Dubrovniku”. „Srpstvo Dubrovnika utkalo se u osnove porekla grada – države kroz najmanje tri nesporne činjenice: istočna varijanta hrišćanstva učestvovala je aktivno u osnivanju Grada, srpske države su bile vekovima granične oblasti kojima je mala republika uobličavala svoju teritoriju, kao što je iz istih oblasti stizalo i njeno buduće stanovništvo”, piše Irena Arsić.
Beograd, u devetnaestom veku, bio je grad koji je oslobađen turskog ropstva postao prestonica Srbije već i balkanskih naroda koji su se borili za slobodu. Takav Beograd bio je privlačan Srbima iz Dubrovnika. Najpoznatiji dubrovački Srbin u Beogradu svakako je Matija Ban po kome je Banovo Brdo dobilo ime koje i danas nosi. Ban je svakako bio najugledniji dubrovački Srbin u našem gradu ali nije bio jedini. U Beogradu su radili mnogi Srbi iz Dubrovnika koje je mlada srpska država angažovala kao diplomate, naučne radnike i publiciste. Medo Pucić je podučavao srpskog prestolonaslednika na dvoru, a potom Lujo Vojnović i Marko Murat. Beogradski Dubrovčani, Srbi katolici, bili su veliki rodoljubi. To pokazuje proglas dubrovačke kolonije u Beogradu upućen Dubrovniku objavljen početkom 20. veka u beogradskoj štampi. „Sa Varoš Kapije beogradske gde je Uzun Mirko, po nalogu Karađorevom, napao na tursku stražu, i sa ostalim vojvodama oteo Beograd, šaljemo vam najtoplije pozdrave – vama braćo Srbi na lepim obalama južnog Primorja. Šaljemo vam mi: a mi to smo mi Dubrovčani, dubrovačka kolonija u Beogradu koji i jednu ulicu po nama naziva, i počasni građani dubrovački. Mi smo se danas, upravo večeras, sakupili pod barjakom Sv. Vlaha, u gostoljubivoj kući S. Kalika i M. Murata, koji danas čine prema nama ono isto što su stari Dubrovčani činili prema Đurđu Brankoviću koji je tražio gostoprimstvo u lepome gradu Dubrovniku. Sakupivši se, mi smo se sećali krasnoga Dubrovnika, slavne njegove republike, i sa prijatnošću pomišljali na lepe dane koje smo u njemu proveli. Sećanje je išlo tako daleko da smo u dijalektu dubrovačkom govorili, da smo dubrovačke pesme pevali, i svih se nama dragih i uvek dragih ličnosti u Dubrovniku sećali. Kao što ćete po potpisima videti, ovdje je cvet dubrovačke kolonije koja se smatra da celo građanstvo dubrovačko predstavlja, i nada se da ga nije nedostojno predstavljala. Živeo srpski Dubrovnik! Živeli!”, pisalo je u proglasu.
Sastanak je održan u kući Spire Kalika koji je pošto je završio studije klasične filozofije u Beču i Gracu došao u Beograd. Od 1882. godine radio je kao profesor u srpskim gimnazijama, a najduže se zadržao u Nišu gde je učestvovao u osnivanju Narodnog pozorišta 1887. godine. Pet godina kasnije postaje profesor Prve beogradske gimnazije, a potom i profesor na Vojnoj akademiji. Bio je predsednik beogradskog pevačkog društva u vreme kada je njegov horovođa bio Stevan Mokranjac. Preveo je Istoriju manastira Hilandar Save Hilandarca. Jedan od poznatijih Dubrovčana u Beogradu bio je Lujo Adamović. Gimnaziju je završio u Dubrovniku, u Beču studirao medicinu da bi potom bio student na prirodnim naukama kod Josifa Pančića. Narednih deset godina predavao je u gimnazijama u mnogim srpskim gradovima da bi pošto je doktorirao u Beču postao profesor beogradske Velike škole. Kao botaničar Lujo Adamović bavio se istraživanjem područja Balkanskog poluostrva koja je objavljivao u uglednim evropskim časopisima.
Među uglednim beogradskim porodicama isticala se dubrovačka porodica Đaja. Jovan Đaja je odmah pošto je završio Filozofski fakultet u Beču došao u Beograd. Bio je profesor u Prvoj i Trećoj gimnaziji, a potom na Višoj ženskoj školi. Bavio se politikom, postao je član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, narodni poslanik, a od 1890. do 1892. godine bio je ministar unutrašnjih dela. Jovan Đaja je pokrenuo časopis „Odjek“ i bio je urednik časopisa „Narod“. Stijepo Kobasica bio je nacionalno aktivan još kao gimnazijalac u Dubrovniku. Dok je u Gracu, Pragu i Beču studirao filozofiju bio je predsednik Srpskog studentskog društva Zora. Austrijske vlasti hapsile su ga u Sarajevu zbog svog srpskog nacionalnog angažovanja da bi tokom Prvog svetskog rata bio interniran sa mnogim uglednim Srbima iz Austrougarske. Kobasica je bio član Narodne radikalne stranke, a posle pobede 1918. godine i ujedinjenja nastavio je svoj novinarski, politički rad kao narodni poslanik radikala.
Oni su samo neki od dubrovačkih Srba koji su svoju ličnu i profesionalnu sudbinu vezali za Srbiju. Mlada srpska država rado ih je prihvatala jer su joj bili potrebni svi obrazovani Srbi, pravoslavni ili katolici. Recimo, knez Aleksandar Karađorđević je 1858. godine odlučio da o trošku Državnog saveta štampa knjigu Srbina iz Dubrovnika Mede Pucića „Srpski spomenici od 1395. do 1423. godine“, to jest „Pisma pisana od Republike Dubrovačke kraljevima, despotima, vojvodama i knezovima srpskiem, bosanskiem i primorskiem”. To pokazuje da je tadašnja Srbija vodila računa da se sačuva sećanje na srpsko nasleđe u Dubrovniku. Nažalost, današnja srpska nauka skoro da se ne bavi Dubrovnikom, srpskim nasleđem uz retke i časne izuzetke kao što su profesorke Zlata Bojović i Irena Arsić. Verujem da će odluka Grada Beograda da neki od uglednih Srba iz Dubrovnika dobiju ulice podsetiti mnoge u našem društvu na ulogu Dubrovnika, a pre svega dubrovačkih Srba u našoj modernoj istoriji. Naša obaveza je da nikoga ko je zaslužan za razvoj srpskog društva ne zaboravimo. Ponosan sam jer je Beograd, glavni grad svih Srba, čuvanjem sećanja na i na ovaj način pokazao da je svestan svoje uloge u srpskom društvu.
